ترجمة سورة التوبة

الترجمة الصربية - مركز رواد الترجمة - جار العمل عليها

ترجمة معاني سورة التوبة باللغة الصربية من كتاب الترجمة الصربية - مركز رواد الترجمة - جار العمل عليها.
Ово је обзнана о престанку заштите, од Аллаха и Његовог Посланика, оним многобошцима са којима сте закључили уговоре.
“Путујте по свету још четири месеца, али знајте да Аллаху нећете умаћи и да ће Аллах невернике осрамотити”…
Ово је и проглас од Аллаха и Његовог Посланика људима на највећи дан ходочашћа, да Аллах и Његов Посланик немају ништа са многобошцима, па ако се покајете - то је за вас боље а ако се окренете знајте да Аллаху нећете да умакнете. А неверницима наговести болну патњу.
Изузетак су многобошци са којима имате закључене уговоре које они нису ни у чему повредили, нити су помагали икога против вас, испоштујте уговоре са њима до договореног рока; Аллах заиста воли богобојазне.
Када прођу свети месеци, онда убијајте многобошце где год их нађете, заробљавајте их, опседајте и дочекујте на сваком пролазу. Па ако се покају и буду обављали молитву и давали милостињу, оставите их на миру, а Аллах је, заиста, Онај Који опрашта грехе и милостив је.
Ако те неки многобожац замоли за заштиту, ти га заштити да би саслушао Аллахове речи, а потом га отпреми на сигурно место за њега. То је зато што су они народ који не зна.
Како многобожци могу да имају уговор са Аллахом и Његовим Послаником?! Могу да имају само они са којима сте уговор код Часног храма закључили; све док се они буду придржавали уговора, придржавајте се и ви, а Аллах, заиста, воли побожне.
Како, када они, ако би вас победили, не би, кад сте ви у питању, поштовали ни сродство ни споразум? Они вам се умиљавају говором својих уста, али им се срца противе; већина њих су зликовци.
Они Аллахове речи замењују за оно што мало вреди, па одвраћају од Његовог Пута, заиста је ружно како поступају.
Ни сродство ни споразум, када је верник у питању, не поштују, и све границе зла прекорачују.
Али ако се они буду покајали и обављали намаз и давали зекат, браћа су вам по вери - а Ми доказе и знакове објашњавамо људима који знају.
А ако прекрше заклетве након што са њима склопите уговоре, и ако буду вређали вашу веру, онда се борите против коловођа неверства - за њих, заиста, не постоје заклетве - како би се оканили.
Зар нећете да се борите против људи који су прекршили своје заклетве, и настојали су да протерају Посланика и први су вас напали? Зар их се бојите? Прече је да се бојите Аллаха ако сте верници.
Борите се против њих, Аллах ће вашим рукама да их мучи и понизи, а вас ће да помогне против њих и залечиће груди верника,
и одстраниће срџбу из њихових срца. А Аллах ће да прими покајање од онога од кога Он хоће; Аллах је Онај Који све чује и мудар је.
Зар мислите да ћете да будете остављени, а да Аллах не укаже на оне међу вама који се боре и који уместо Аллаха и Његовог Посланика и верника нису узели никога за присног пријатеља?! А Аллах у потпуности зна оно што радите.
Многобошци нису достојни да одржавају Аллахове куће, кад сами признају да су неверници. Њихова дела су поништена и вечно ће да остану у Ватри.
Аллахове куће одржавају они који у Аллаха и у онај свет верују и који обављају молитву и дају обавезну милостињу и који се не боје никога осим Аллаха, они су на Правом путу.
Зар сматрате да је напајање ходочасника водом и одржавање Часног храма попут вредности оног који верује у Аллаха и у онај свет и који се бори на Аллаховом путу? Нису они једнаки пред Аллахом, а Аллах неће да упути неправеднике.
Они који верују, и који се исељавају, и који се боре на Аллаховом путу, залажући своја богатства и своје животе на већем су степену код Аллаха; они су заиста успели.
Господар њихов им шаље радосни наговештај о Његовој милости и задовољству, и о рајским баштама у којима ће непрекидно да уживају.
У њима ће вечно да бораве. Уистину, код Аллаха је велика награда.
О ви који верујете, не узимајте за присне пријатеље ни своје очеве ни своју браћу, ако више воле неверовање од веровања. А ко год од вас буде одржавао са њима присно пријатељство, па такви су прави неправедници.
Реци: „Ако су вам ваши очеви, и ваши синови, и ваша браћа, и ваше жене, и ваш род, и ваша имања која сте стекли, и трговачка роба за коју страхујете да неће да се прода, и ваше куће у којима се пријатно осећате - дражи од Аллаха и Посланика, и од борбе на Његовом путу, онда причекајте док Аллах Своју одлуку не донесе. А Аллах неће да упути грешнике.“
Аллах вас је помагао на многим бојиштима, а и онога дана на Хунејну кад вас је занело ваше мноштво, али вам оно није било ни од какве користи, него вам је земља, колико год да је била пространа, постала тесна, па сте се дали у бег.
Затим је Аллах на Свог Посланика и на вернике спустио Свој смирај, и послао је војске анђела које ви нисте видели, и оне који нису веровали ставио је на муке; то је била казна за невернике.
Аллах је после тога оном коме је хтео опростио. А Аллах прашта и самилостан је.
О ви који верујете, многобошци су сама поган и нека се, након ове године, више не приближују Часном храму Каби. А ако се бојите оскудице па Аллах ће да вас, ако хоће, учини богатим из Свога обиља. Аллах је, заиста, Онај Који све зна и мудар је.
Борите се против оних којима је дата Књига, а који не верују ни у Аллаха ни у онај свет, они не сматрају забрањеним оно што Аллах и Његов Посланик забрањују и не исповедају истинску веру - све док не дају главарину послушно и при том буду понизни.
Јевреји говоре: „Узејр је Аллахов син“, а хришћани кажу: „Месија је Аллахов син.“ То су њихове речи, из њихових уста, опонашају речи претходних неверника - убио их Аллах! Куда се одмећу?
Они, поред Аллаха, боговима сматрају своје свештенике, и своје монахе и Месију, Маријиног сина. А наређено им је да обожавају само јединог Аллаха – нема истинског бога осим Њега. Узвишен је Он у односу на оне које Њему придружују у обожавању.
Они желе да својим измишљотинама утрну Аллахово светло, а Аллах ће, свакако, да употпуни Своје светло, макар то неверници мрзели.
Он је послао Свог Посланика са упутом и правом вером, да би је уздигао изнад свих вера, макар то мрзели многобошци.
О ви који верујете, многи свештеници и монаси, заиста, једу туђу имовину на недозвољен начин и одвраћају од Аллаховог пута. Онима који злато и сребро гомилају и не троше га на Аллаховом путу - наговести болну патњу.
На дан кад се оно у пакленој ватри буде усијало па њиме њихова чела и њихове слабине и њихова леђа буду жигосана: „Ово је оно што сте за себе згртали, искусите зато казну за оно што сте гомилали.“
Број месеци код Аллаха, заиста, је дванаест, према Аллаховој Књизи, од дана када је небеса и Земљу створио, од којих су света четири. То је права вера. У њима не чините себи неправду! А борите се сви против многобожаца као што се сви они боре против вас, и знајте да је Аллах уз богобојазне.
Премештање светих месеци само је додатно неверовање, чиме они који не верују бивају доведени у заблуду; једне године га проглашавају обичним, а друге године га сматрају светим, да би испунили број месеци које је Аллах учинио светим, па држе обичним оне које је Аллах учинио светим, њихови ружни поступци представљени су им као лепи. А Аллах неће да упути људе невернике.
О ви који верујете, зашто су неки од вас оклевали кад вам је било речено: „Крените у борбу на Аллаховом путу!“ Као да сте за земљу приковани? Зар вам је дражи живот на овом свету од оног света? А уживање на овом свету према оном свету је незнатно.
Ако не будете ишли у бој, Он ће да вас стави на несносне муке и другим ће народом да вас замени, а ви нећете нимало да Му наудите. А Аллах има моћ над свим.
Ако га ви не помогнете, па помогао га је Аллах онда кад су га они који не верују присилили да оде, кад је са њим био само његов друг, кад су њих двојица били у пећини, и кад је он казао свом другу: „Не брини, Аллах је са нама!“ Па је Аллах спустио Свој смирај на њега и помагао га војском коју ви нисте видели и учинио је да реч неверника буде доња, а Аллахова реч - она је горња. Аллах је силан и мудар.
Крећите у бој, били слаби или снажни, и борите се на Аллаховом путу залажући своја богатства и своје животе! То вам је, да знате, боље!
Да се радило о плену надохват руке и не толико далеком походу, лицемери би те сигурно следили, али им је пут изгледао далек. И они ће да се Аллахом заклињу: „Да смо могли, заиста бисмо са вама пошли.“ Они упропаштавају сами себе, а Аллах, заиста, зна да су они лажљивци.
Нека ти Аллах опрости што си дозволио да изостану! Иначе би ти се открили они који говоре истину, а знао би и оне који лажу.
Они који верују у Аллаха и у онај свет неће да траже од тебе дозволу да се не боре залажући своја богатства и своје животе – а Аллах добро зна богобојазне.
Од тебе ће да траже дозволу само они који не верују у Аллаха и Будући свет, и чија се срца колебају, па су неодлучни у својој сумњи.
Да су имали намеру да пођу, сигурно би за то припремили оно што је потребно, али Аллах није волео да у борбу пођу, па их је задржао и би им речено: „Останите са онима који остају.“
Да су пошли са вама, само би међу вама повећали раздор и брзо би међу вама убацили смутњу, а међу вама има и оних који их радо слушају. А Аллах добро зна неправеднике.
Они су и пре прижељкивали смутњу и смишљали су ти смицалице све док није дошла Истина и док није завладала Аллахова вера, а они то нису волели.
Има их који говоре: „Дозволи ми и не доведи ме у искушење!“ Ето, баш су пали у искушење! А Пакао ће сигурно да обухвати невернике.
Ако те задеси добро, то их ражалости, а кад те погоди несрећа - они говоре: „Ми смо и раније били опрезни“, и одлазе весели.
Реци: „Догодиће нам се само оно што нам Аллах одреди, Он је наш Господар, и нека се верници само у Аллаха поуздају!“
Реци: „Очекујете ли за нас шта друго већ једно од два добра?“ А ми очекујемо да вас Аллах Својом казном погоди, или да вас рукама нашим казни. Па чекајте! И ми ћемо, заиста, са вама да чекамо.
Реци: „Трошили милом или силом, од вас неће да буде примљено; ви сте, заиста, људи грешници.“
А милостиња њихова не може бити прихваћена јер не верују у Аллаха и Његовог Посланика, и зато што мрзовољно обављају намаз и само преко воље удељују.
Нека те не одушевљавају њихове имовине, а ни њихова деца! Аллах хоће да их због њих казни на овом свету и да им душе, док су неверници, изађу.
Они се заклињу Аллахом да су заиста ваши, а они нису ваши, него су кукавички народ.
Кад би нашли какво склониште, или какву пећину или јаму, они би тамо брзином побегли.
Има их који ти приговарају због расподеле обавезне милостиње. Ако им се из ње да, задовољни су, а ако им се не да, одједном се разљуте.
А да су задовољни оним што им дају Аллах и Његов Посланик и да кажу: „Довољан нам је Аллах, Аллах ће нам дати из Свога обиља, а и Његов Посланик, и ми, заиста, за сусрет са Аллахом жудимо“.
Обавезна милостиња припада само сиромасима и невољницима, и онима који је сакупљају, и онима чија срца треба да се придобију, и за откуп из ропства, и презадуженима, и у сврхе на Аллаховом путу, и путнику намернику. Аллах је одредио тако! А Аллах је свезнајући и мудар је.
Има их који узнемиравају Веровесника и говоре: „Он је као уво - верује у све што чује!“ Реци: „Он је као уво које чује оно што је добро по вас, верује у Аллаха и верује верницима, и милост је онима између вас који верују.“ А оне који Аллаховог Посланика узнемиравају чека болна патња.
Заклињу вам се Аллахом да бисте били задовољни, а прече би им било да Аллах и Његов Посланик буду њима задовољни, ако су верници.
Зар они не знају да онога који се супротставља Аллаху и Његовом Посланику чека паклена ватра, у којој ће да остану вечно? То је велико понижење.
Лицемери се плаше да се верницима не објави поглавље које би открило оно што им је у срцима. Реци: „Само се ви ругајте.“ Аллах ће, заиста, на видело да изнесе оно чега се ви плашите.
Ако их запиташ, они ће сигурно да кажу: „Ми смо само разговарали и забављали се.“ Реци: „Зар се нисте ругали Аллаху, Његовим речима, и Његовом Посланику?“
Не правдајте се! Јасно је да сте постали неверници након што сте веровали. Ако некима од вас и опростимо, друге ћемо да казнимо зато што су били кривци.
Лицемери и лицемерке слични су једни другима: траже да се раде неваљала дела, а одвраћају од добрих, и руке су им стиснуте, заборављају Аллаха, па је и Он заборавио њих. Лицемери су, заиста, прави неверници.
Лицемерима и лицемеркама и неверницима Аллах је обећао паклену ватру, вечно ће у њој да бораве, довољна ће им она бити! Аллах их је проклео, и њих чека непрестана патња.
Ви сте као и они пре вас. Они су били јачи од вас и више су имали блага и деце, и живели су слатким животом, а и ви живите слатким животом, исто онако, као што су живели они пре вас, и ви се упуштате у неваљалштине као што су се и они упуштали. То су они чија ће дела да буду поништена и на овом и на оном свету, и они су заиста губитници.
Зар до њих није допрла вест о онима пре њих: о Нојевом народу, и о Аду, и о Семуду, и о Аврамовом народу, и о становницима Медјена, и о онима чија су насеља преврнута? Њихови Посланици су им доносили јасне доказе и Аллах им није учинио никакву неправду, него су они сами себи чинили неправду.
А верници и вернице пријатељи и заштитници су једни другима: траже да се раде добра дела, а одвраћају од неваљалих, и обављају намаз и дају зекат, и покоравају се Аллаху и Његовом Посланику. То су они којима ће Аллах сигурно да се смилује. Аллах је, заиста, силан и мудар.
Аллах је обећао верницима и верницама рајске баште, кроз које теку реке, у којима ће да бораве вечно, и дивног ли боравишта у еденским вртовима. А Аллахово задовољство веће је од свега тога: то ће, заиста, да буде велики успех!
О Веровесниче, бори се против неверника и лицемера и буди строг према њима. Њихово пребивалиште биће Пакао, а ужасно је то крајње одредиште!
Лицемери се заклињу Аллахом да нису говорили, а сигурно су говорили речи неверства и показивали су да су неверници, након што су јавно Ислам били примили, и хтели су да учине оно што нису успели. А приговарају само зато што их је Аллах, из Свог обиља, и Његов Посланик, учинили богатим. Па ако се покају, биће им добро, а ако се окрену, Аллах ће да их стави на болне муке на овом и на Будућем свету, а на Земљи ни заштитника ни помагача неће имати.
Има их који су се обавезали Аллаху: „Ако нам из Свога обиља подари, удељиваћемо, заиста, обавезну и добровољну милостињу и бићемо, заиста, добри.“
А кад им је Он дао из Свога обиља, они су у томе постали шкрти и окрећући се - од тога удаљили.
И надовезао им је Он на то и лицемерство у срцима све до дана када ће пред Њим да стану, а то је због тога што су изневерили оно што су обећали Аллаху, и зато што су стално лагали.
Зар они не знају да Аллах зна оно што они у себи крију и оно о чему се сашаптавају и да Аллах Зна све скривено?
Оне који оговарају вернике, који добровољно дају обавезну и добровољну милостињу, а ругају се и онима који је дају са муком – Аллах ће да извргне порузи, и њих чека болна патња.
Молио ти опрост за њих или не молио, молио чак и седамдесет пута, Аллах неће да им опрости - зато што у Аллаха и Његовог Посланика не верују. А Аллах неће да упути непокорне зле људе.
Они који су изостали за Аллаховим Послаником веселили су се у својим кућама - мрско им је било да се боре на Аллаховом путу залажући своја богатства и своје животе, и једни другима су говорили: „Не крећите у бој по врућини“, реци: „Ватра у Паклу је још врелија!“ Само да су они схватили!?
Нека се сад мало смеју, а дуго ће плакати, биће то казна за оно што су зарадили.
И ако те Аллах поново врати некима од њих, па те замоле да им допустиш да пођу са тобом у бој, ти им реци: „Никад са мном у бој нећете да идете и никада са мном против непријатеља нећете да се борите! Били сте задовољни што сте први пут изостали, зато останите са онима који ионако не иду у бој.“
И ниједном од њих, кад умре, немој да обавиш молитву, и немој да молиш за њега над његовим гробом. Они, у Аллаха и Његовог Посланика, заиста, нису веровали и као неверници они умиру.
Нека те не усхићују њихова богатства и њихова деца! Аллах жели да их њима на овом свету намучи и да им душе - док су неверници - изађу.
А када је објављено поглавље да у Аллаха верујете и да се заједно са Његовим Послаником борите, најбогатији од њих су затражили одобрење од тебе и рекли: „Остави нас да будемо са онима који не иду у бој!“
Задовољавају се да буду са онима који не иду у бој, њихова срца су запечаћена, па они не схватају.
Али Посланик и они који верују са њим боре се залажући своја богатства и своје животе. Њима ће да припадне свако добро и они ће да успеју.
Аллах им је припремио рајске баште кроз које теку реке, у којима ће да бораве вечно. То је велики успех.
Долазили су и неки бедуини који су се извињавали и тражили су допуштење да не иду, и тако су изостали они који су лагали Аллаха и Његовог Посланика, а тешка патња погодиће оне међу њима који нису веровали.
Неће да се огреше немоћни и болесни, и они који не могу да нађу средства за борбу, само ако су искрени према Аллаху и Његовом Посланику. Нема разлога да се ишта приговара онима који чине добра дела - а Аллах је Онај Који опрашта грехе и милостив је.
Ни онима којима си казао, кад су ти дошли да им даш животиње за јахање: „Не могу да нађем за вас животиње за јахање“, па су се вратили сузних очију, тужни што не немају ништа што би утрошили за борбу.
Заслужују казну они који од тебе траже дозволу да изостану из боја, а богати су. Задовољни су тиме да остану са онима који не иду у бој, а Аллах је запечатио њихова срца, па зато они не знају.
Кад се вратите међу њима, они ће да вам се правдају. Реци: "Немојте да се правдате, ми вам не верујемо, јер нас је Аллах о вама обавестио. А Аллах и Његов Посланик ће видети и ваша друга дела, а затим ћете бити враћени Ономе који невидљиви и видљиви свет зна, па ће вас Он обавестити о ономе што сте радили."
Кад се вратите међу њима, заклињаће вам се Аллахом, само да их пустите на миру, па пустите их. Они су, заиста, покварени и њихово пребивалиште биће Пакао, као казна за оно што су радили.
Они вам се заклињу зато да бисте били задовољни њима. Ако ви будете задовољни њима, Аллах сигурно није задовољан народом неверничким.
Бедуини су жешћи у неверовању и лицемерству, и најприличније је да не познају прописе које Аллах објављује Своме Посланику. А Аллах све зна и мудар је.
Има бедуина који оно што удељују сматрају наметом и једва чекају да вас стигну несреће - нека њих погоди несрећа, а Аллах све зна и мудар је.
А има бедуина који верују у Аллаха и у Будући свет и који сматрају да је оно што удељују пут да се Аллаху приближе и да заслуже Посланикове благослове. То им је, заиста, добро дело. Аллах ће да их обаспе Својом милошћу, Аллах, заиста, опрашта грехе и милостив је.
Аллах је задовољан првим муслиманима, исељеницима из Мекке и становницима Медине, и свима онима који их следе радећи добра дела. А и они су задовољни Њиме. За њих је Бог припремио рајске баште, кроз које теку реке, и они ће вечно и заувек да бораве у њима. То је велики успех.
Међу бедуинима око вас има лицемера, а има их и међу становницима Медине, који су упорни у свом лицемерству - ти их не познајеш, али их Ми познајемо. Њих ћемо да ставимо на двоструке муке, а затим ће да буду враћени у велику патњу.
А има и других који су признали своје грехе, и који су помешали добра дела са лошим делима; њима ће Аллах да опрости - Аллах, заиста, опрашта грехе и милостив је.
Прихвати од њиховог иметка обавезну и добровољну милостињу, да их тиме очистиш од греха и учиниш их благословљеним, и помоли се за њих, молитва твоја ће, заиста, да их смири - а Аллах је Свечујући и Свезнајући.
Зар не знају они да једино Аллах прима покајање од Својих робова и да само Он прихвата обавезну и добровољну милостињу, и да Аллах стално прима покајања, и да је Он Милостив?
И реци: „Трудите се! Аллах ће да види ваш труд, а и Његов Посланик и верници, и ви ћете да будете враћени Ономе Који зна невидљиви и видљиви свет, па ће да вас обавести о ономе што сте радили.“
Има и других који су у неизвесности да ли ће Аллах да их казни или ће да им опрости. А Аллах све зна и мудар је.
А они који су саградили џамију да би нанели штету, и оснажили неверовање, и унели раздор међу верницима, припремајући је за онога који се још пре борио против Аллаха и Његовог Посланика, сигурно ће се заклињати: „Ми смо желели само најбоље, а Аллах је сведок да су они сигурно лажљивци.“
Ти у њој немој никада да обавиш молитву! Џамија чији су темељи, већ од првог дана, постављени у страху од Аллаха, заиста више заслужује да у њој обавиш молитву. У њој су људи који воле често да се чисте, а Аллах воли оне који се много чисте.
Да ли је бољи онај који је темељ своје грађевине поставио у страху од Аллаха и желећи Његово задовољство, или онај који је темељ своје зграде поставио на руб подлокане обале која се нагнула, да се сруши заједно са њим у ватри Пакла? А Аллах неће да упути на Прави пут неправедне невернике.
Грађевина коју су они саградили стално ће да уноси немир у њиховим срцима, све док им срца не попуцају - а Аллах све зна и мудар је.
Аллах је откупио од верника њихове животе и њихове имовине у замену за Рај који ће им подарити. Они ће да се боре на Аллаховом путу, па да у борби убијају и буду убијени. Он је то, заиста, обећао у Тори, Јеванђељу и Кур'ану. А ко од Аллаха доследније испуњава своје обећање? Зато се радујте својој погодби коју сте са Њим постигли, а то је засигурно велики успех.
Они се кају, и Њега обожавају, и Њега хвале, и ради Њега посте, и прегибају се и падају ничице, и траже да се раде добра дела, а одвраћају од неваљалих и придржавају се Аллахових прописа. А такве вернике обрадуј!
Веровеснику и верницима није допуштено да моле Бога да опрости многобошцима, макар им били и најближи род, кад им је јасно да ће они становници у Паклу да буду.
И једино због чега је Аврам тражио опрост за свога оца, јесте због обећања које му је дао. А чим му је било јасно да је он Аллахов непријатељ, одрекао га се. Аврам је, заиста, много Аллаху био посвећен и људима пуно праштао.
Аллах неће дати да залута народ којег је на Прави пут упутио пре него што им објасни оно чега треба да се чувају; Аллах, заиста, све добро зна.
Заиста је Аллахова власт на небесима и на Земљи, Он живот и смрт даје, и ви осим Аллаха немате ни заштитника ни помагача.
Аллах је опростио Веровеснику, и исељеницима из Мекке, и становницима Медине, који су га следили у тешком часу, у време када су се срца неких од њих умало поколебала: Он је после и њима опростио. Он је према њима, заиста, милосрдан и милостив.
А опростио је и оној тројици чије је покајање било одложено тако да им је Земља, колико год да је била пространа, постала тесна, и у душама њиховим им је било стиснуто, и схватили су да нема уточишта од Аллаха него само код Њега. Он им је после опростио, како би се и убудуће кајали, а Аллах је, уистину, Онај Који стално прима покајања, Милостиви.
О ви који верујете, бојте се Аллаха и будите са онима који су искрени!
Није требало да становници Медине ни бедуини у његовој близини изостану за Аллаховим Послаником и да чувају свој живот запостављајући његов, јер њих неће да задеси ни жеђ, ни умор, ни глад на Аллаховом путу, нити ће да дођу на неко место које ће невернике да наљути, нити ће да остваре икакву добит над непријатељем, а да то све неће да им буде уписано као добро дело; Аллах, заиста, неће да допусти да пропадне награда онима који раде добро.
И неће уделити иметак, било то мало или много, нити ће прећи неку долину, а да им то неће бити записано, да би их Аллах наградио бољим од онога што су радили.
Не треба сви верници да иду бој. Нека се по неколико њих из сваке заједнице потруде да се подуче верским наукама и нека упозоравају свој народ када им се врате, да би били на опрезу.
О ви који верујете, борите се против непријатељских неверника који су у вашој близини и нека они осете вашу чврстину, и знајте да је Аллах са богобојазнима.
А кад буде објављено неко поглавље, има оних који говоре: „Коме је од вас ово поглавље повећало веровање? Што се тиче верника, њима је повећало веровање и они се радују.
А што се тиче оних чија су срца болесна, оно им је додало сумњу на сумњу коју већ имају и они ће умрети као неверници.
Зар они не виде да им сваке године једном или двапута долазе искушења, и опет се не кају, нити поуку примају!
А кад буде објављено које поглавље, само се загледају: „Да ли вас ко види?“ И онда се окрену и напусте. Аллах је скренуо њихова срца, зато што су они људи који не схватају.
Дошао вам је Посланик, један од вас, тешко му је што ћете тешкоће и искушења да имате, једва чека да пођете Божјим путем, а према верницима је посебно благ и милостив.
А ако се они од тебе окрену, ти реци: „Мени је довољан Аллах, нема истинског божанства осим Њега; Само се на Њега ослањам, Он је Господар величанственог Престола!“
سورة التوبة
معلومات السورة
الكتب
الفتاوى
الأقوال
التفسيرات

سورةُ (التَّوْبةِ) ارتبَطتِ ارتباطًا وثيقًا بسورة (الأنفال)، حتى ظنَّ بعضُ الصَّحابة أنهما سورةٌ واحدة؛ فقد أكمَلتِ الحديثَ عن أحكام الحرب والأَسْرى. وسُمِّيتْ بـ (الفاضحةِ)؛ لأنها فضَحتْ سرائرَ المنافقين، وأحوالَهم، وصفاتِهم. وقد نزَلتْ سورة (التَّوْبةِ) في غزوتَيْ (حُنَينٍ)، و(تَبُوكَ). وأعلَنتْ هذه السورةُ البراءةَ من الشركِ والمشركين وأفعالهم، وبيَّنتْ أحكامَ المواثيق والعهود مع المشركين، معلِنةً في خاتمتها التوبةَ على مَن تاب وتخلَّف من الصحابة - رضي الله عنهم - عن الغزوِ: {ثُمَّ تَابَ عَلَيْهِمْ لِيَتُوبُوٓاْۚ} [التوبة: 118].

ترتيبها المصحفي
9
نوعها
مدنية
ألفاظها
2505
ترتيب نزولها
113
العد المدني الأول
130
العد المدني الأخير
130
العد البصري
130
العد الكوفي
129
العد الشامي
130

تعلَّقتْ سورةُ (التوبة) بأحداثٍ كثيرة، وهي (الفاضحةُ)؛ لذا صحَّ في أسبابِ نزولها الكثيرُ؛ من ذلك:

* قوله تعالى: {أَجَعَلْتُمْ سِقَايَةَ اْلْحَآجِّ وَعِمَارَةَ اْلْمَسْجِدِ اْلْحَرَامِ كَمَنْ ءَامَنَ بِاْللَّهِ وَاْلْيَوْمِ اْلْأٓخِرِ وَجَٰهَدَ فِي سَبِيلِ اْللَّهِۚ لَا يَسْتَوُۥنَ عِندَ اْللَّهِۗ وَاْللَّهُ لَا يَهْدِي اْلْقَوْمَ اْلظَّٰلِمِينَ} [التوبة: 19]:

عن النُّعمانِ بن بشيرٍ رضي الله عنهما، قال: «كنتُ عند مِنبَرِ رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم، فقال رجُلٌ: ما أُبالي ألَّا أعمَلَ عمَلًا بعد الإسلامِ إلا أن أَسقِيَ الحاجَّ، وقال آخَرُ: ما أُبالي ألَّا أعمَلَ عمَلًا بعد الإسلامِ إلا أن أعمُرَ المسجدَ الحرامَ، وقال آخَرُ: الجهادُ في سبيلِ اللهِ أفضَلُ ممَّا قُلْتم، فزجَرَهم عُمَرُ، وقال: لا تَرفَعوا أصواتَكم عند مِنبَرِ رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم، وهو يومُ الجمعةِ، ولكن إذا صلَّيْتُ الجمعةَ دخَلْتُ فاستفتَيْتُه فيما اختلَفْتم فيه؛ فأنزَلَ اللهُ عز وجل: {أَجَعَلْتُمْ سِقَايَةَ اْلْحَآجِّ} [التوبة: 19] الآيةَ إلى آخِرِها». أخرجه مسلم (١٨٧٩).

* قوله تعالى: {اْلَّذِينَ يَلْمِزُونَ اْلْمُطَّوِّعِينَ مِنَ اْلْمُؤْمِنِينَ فِي اْلصَّدَقَٰتِ وَاْلَّذِينَ لَا يَجِدُونَ إِلَّا جُهْدَهُمْ} [التوبة: 79]:

عن أبي مسعودٍ عُقْبةَ بن عمرٍو رضي الله عنه، قال: «لمَّا نزَلتْ آيةُ الصَّدقةِ كنَّا نُحامِلُ، فجاءَ رجُلٌ فتصدَّقَ بشيءٍ كثيرٍ، فقالوا: مُرائي، وجاءَ رجُلٌ فتصدَّقَ بصاعٍ، فقالوا: إنَّ اللهَ لَغنيٌّ عن صاعِ هذا؛ فنزَلتِ: {اْلَّذِينَ يَلْمِزُونَ اْلْمُطَّوِّعِينَ مِنَ اْلْمُؤْمِنِينَ فِي اْلصَّدَقَٰتِ وَاْلَّذِينَ لَا يَجِدُونَ إِلَّا جُهْدَهُمْ} [التوبة: 79] الآية». أخرجه البخاري (١٤١٥).

* قوله تعالى: {وَلَا تُصَلِّ عَلَىٰٓ أَحَدٖ مِّنْهُم مَّاتَ أَبَدٗا وَلَا تَقُمْ عَلَىٰ قَبْرِهِۦٓۖ} [التوبة: 84]:

عن عبدِ اللهِ بنِ عُمَرَ رضي الله عنهما: «أنَّ عبدَ اللهِ بنَ أُبَيٍّ لمَّا تُوُفِّيَ جاءَ ابنُه إلى النبيِّ ﷺ، فقال: يا رسولَ اللهِ، أعطِني قميصَك أُكفِّنْهُ فيه، وصَلِّ عليه، واستغفِرْ له، فأعطاه النبيُّ ﷺ قميصَه، فقال: آذِنِّي أُصلِّي عليه، فآذَنَه، فلمَّا أراد أن يُصلِّيَ عليه جذَبَه عُمَرُ رضي الله عنه، فقال: أليس اللهُ نهاك أن تُصلِّيَ على المنافِقين؟ فقال: أنا بين خِيرَتَينِ، قال: {اْسْتَغْفِرْ لَهُمْ أَوْ لَا تَسْتَغْفِرْ لَهُمْ إِن تَسْتَغْفِرْ لَهُمْ سَبْعِينَ مَرَّةٗ فَلَن يَغْفِرَ اْللَّهُ لَهُمْۚ} [التوبة: 80]، فصلَّى عليه؛ فنزَلتْ: {وَلَا تُصَلِّ عَلَىٰٓ أَحَدٖ مِّنْهُم مَّاتَ أَبَدٗا وَلَا تَقُمْ عَلَىٰ قَبْرِهِۦٓۖ} [التوبة: 84]». أخرجه البخاري (١٢٦٩).

* قوله تعالى: {مَا كَانَ لِلنَّبِيِّ وَاْلَّذِينَ ءَامَنُوٓاْ أَن يَسْتَغْفِرُواْ لِلْمُشْرِكِينَ وَلَوْ كَانُوٓاْ أُوْلِي قُرْبَىٰ مِنۢ بَعْدِ مَا تَبَيَّنَ لَهُمْ أَنَّهُمْ أَصْحَٰبُ اْلْجَحِيمِ} [التوبة: 113]:

عن المسيَّبِ بن حَزْنٍ رضي الله عنه، قال: «لمَّا حضَرتْ أبا طالبٍ الوفاةُ جاءَه رسولُ اللهِ ﷺ، فوجَدَ عنده أبا جهلٍ، وعبدَ اللهِ بنَ أبي أُمَيَّةَ بنِ المُغيرةِ، فقال رسولُ اللهِ ﷺ: «يا عَمِّ، قُلْ: لا إلهَ إلا اللهُ، كلمةً أشهَدُ لك بها عند اللهِ»، فقال أبو جهلٍ وعبدُ اللهِ بنُ أبي أُمَيَّةَ: يا أبا طالبٍ، أتَرغَبُ عن مِلَّةِ عبدِ المطَّلِبِ؟ فلَمْ يَزَلْ رسولُ اللهِ ﷺ يَعرِضُها عليه، ويُعِيدُ له تلك المقالةَ، حتى قال أبو طالبٍ آخِرَ ما كلَّمهم: هو على مِلَّةِ عبدِ المطَّلِبِ، وأبى أن يقولَ: لا إلهَ إلا اللهُ، فقال رسولُ اللهِ ﷺ: «أمَا واللهِ لَأستغفِرَنَّ لك ما لم أُنْهَ عنك»؛ فأنزَلَ اللهُ عز وجل: {مَا كَانَ لِلنَّبِيِّ وَاْلَّذِينَ ءَامَنُوٓاْ أَن يَسْتَغْفِرُواْ لِلْمُشْرِكِينَ وَلَوْ كَانُوٓاْ أُوْلِي قُرْبَىٰ مِنۢ بَعْدِ مَا تَبَيَّنَ لَهُمْ أَنَّهُمْ أَصْحَٰبُ اْلْجَحِيمِ} [التوبة: 113]». أخرجه مسلم (٢٤).

* قوله تعالى: {وَعَلَى اْلثَّلَٰثَةِ اْلَّذِينَ خُلِّفُواْ حَتَّىٰٓ إِذَا ضَاقَتْ عَلَيْهِمُ اْلْأَرْضُ بِمَا رَحُبَتْ وَضَاقَتْ عَلَيْهِمْ أَنفُسُهُمْ وَظَنُّوٓاْ أَن لَّا مَلْجَأَ مِنَ اْللَّهِ إِلَّآ إِلَيْهِ ثُمَّ تَابَ عَلَيْهِمْ لِيَتُوبُوٓاْۚ إِنَّ اْللَّهَ هُوَ اْلتَّوَّابُ اْلرَّحِيمُ} [التوبة: 118]:

نزَلتْ في (كعبِ بن مالكٍ)، و(مُرَارةَ بنِ الرَّبيعِ)، و(هلالِ بنِ أُمَيَّةَ).

والحديثُ يَروِيه عبدُ اللهِ بن كعبٍ، عن أبيه كعبِ بن مالكٍ رضي الله عنه، قال: «لم أتخلَّفْ عن رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم في غزوةٍ غزاها قطُّ، إلا في غزوةِ تَبُوكَ، غيرَ أنِّي قد تخلَّفْتُ في غزوةِ بَدْرٍ، ولم يُعاتِبْ أحدًا تخلَّفَ عنه، إنَّما خرَجَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم والمسلمون يُريدون عِيرَ قُرَيشٍ، حتى جمَعَ اللهُ بَيْنهم وبين عدوِّهم على غيرِ ميعادٍ، ولقد شَهِدتُّ مع رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم ليلةَ العَقَبةِ، حِينَ تواثَقْنا على الإسلامِ، وما أُحِبُّ أنَّ لي بها مَشهَدَ بَدْرٍ، وإن كانت بَدْرٌ أذكَرَ في الناسِ منها، وكان مِن خَبَري حِينَ تخلَّفْتُ عن رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم في غزوةِ تَبُوكَ: أنِّي لم أكُنْ قطُّ أقوى ولا أيسَرَ منِّي حِينَ تخلَّفْتُ عنه في تلك الغزوةِ، واللهِ ما جمَعْتُ قَبْلها راحلتَينِ قطُّ، حتى جمَعْتُهما في تلك الغزوةِ، فغزَاها رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم في حَرٍّ شديدٍ، واستقبَلَ سفَرًا بعيدًا ومَفازًا، واستقبَلَ عدوًّا كثيرًا، فجَلَا للمسلمين أمْرَهم لِيتأهَّبوا أُهْبةَ غَزْوِهم، فأخبَرَهم بوجهِهم الذي يريدُ، والمسلمون مع رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم كثيرٌ، ولا يَجمَعُهم كتابٌ حافظٌ، يريدُ بذلك الدِّيوانَ، قال كعبٌ: فقَلَّ رجُلٌ يريدُ أن يَتغيَّبَ، يظُنُّ أنَّ ذلك سيَخفَى له، ما لم يَنزِلْ فيه وَحْيٌ مِن اللهِ عز وجل، وغزَا رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم تلك الغزوةَ حِينَ طابتِ الثِّمارُ والظِّلالُ، فأنا إليها أصعَرُ، فتجهَّزَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم والمسلمون معه، وطَفِقْتُ أغدو لكي أتجهَّزَ معهم، فأرجِعُ ولم أقضِ شيئًا، وأقولُ في نفسي: أنا قادرٌ على ذلك إذا أرَدتُّ، فلم يَزَلْ ذلك يَتمادى بي حتى استمَرَّ بالناسِ الجِدُّ، فأصبَحَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم غاديًا والمسلمون معه، ولم أقضِ مِن جَهازي شيئًا، ثم غدَوْتُ فرجَعْتُ ولم أقضِ شيئًا، فلم يَزَلْ ذلك يَتمادى بي حتى أسرَعوا، وتفارَطَ الغَزْوُ، فهمَمْتُ أن أرتحِلَ فأُدرِكَهم، فيا لَيْتني فعَلْتُ، ثم لم يُقدَّرْ ذلك لي، فطَفِقْتُ إذا خرَجْتُ في الناسِ بعد خروجِ رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم يحزُنُني أنِّي لا أرى لي أُسْوةً إلا رجُلًا مغموصًا عليه في النِّفاقِ، أو رجُلًا ممَّن عذَرَ اللهُ مِن الضُّعفاءِ، ولم يذكُرْني رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم حتى بلَغَ تَبُوكَ، فقال وهو جالسٌ في القومِ بتَبُوكَ: «ما فعَلَ كعبُ بنُ مالكٍ؟»، قال رجُلٌ مِن بَني سَلِمةَ: يا رسولَ اللهِ، حبَسَه بُرْداه والنَّظرُ في عِطْفَيهِ، فقال له مُعاذُ بنُ جبلٍ: بئسَ ما قلتَ، واللهِ يا رسولَ اللهِ، ما عَلِمْنا عليه إلا خيرًا، فسكَتَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم، فبينما هو على ذلك، رأى رجُلًا مُبيِّضًا، يزُولُ به السَّرابُ، فقال رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم: «كُنْ أبا خَيْثمةَ»، فإذا هو أبو خَيْثمةَ الأنصاريُّ، وهو الذي تصدَّقَ بصاعِ التَّمْرِ حِينَ لمَزَه المنافِقون».

فقال كعبُ بن مالكٍ: فلمَّا بلَغَني أنَّ رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم قد توجَّهَ قافلًا مِن تَبُوكَ، حضَرَني بَثِّي، فطَفِقْتُ أتذكَّرُ الكَذِبَ وأقولُ: بِمَ أخرُجُ مِن سَخَطِه غدًا؟ وأستعينُ على ذلك كلَّ ذي رأيٍ مِن أهلي، فلمَّا قيل لي: إنَّ رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم قد أظَلَّ قادمًا، زاحَ عنِّي الباطلُ، حتى عرَفْتُ أنِّي لن أنجوَ منه بشيءٍ أبدًا، فأجمَعْتُ صِدْقَه، وصبَّحَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم قادمًا، وكان إذا قَدِمَ مِن سَفَرٍ، بدَأَ بالمسجدِ فركَعَ فيه ركعتَينِ، ثم جلَسَ للناسِ، فلمَّا فعَلَ ذلك جاءه المخلَّفون، فطَفِقوا يَعتذِرون إليه، ويَحلِفون له، وكانوا بِضْعةً وثمانين رجُلًا، فقَبِلَ منهم رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم علانيتَهم، وبايَعَهم، واستغفَرَ لهم، ووكَلَ سرائرَهم إلى اللهِ، حتى جئتُ، فلمَّا سلَّمْتُ تبسَّمَ تبسُّمَ المُغضَبِ، ثم قال: «تعالَ»، فجئتُ أمشي حتى جلَسْتُ بين يدَيهِ، فقال لي: «ما خلَّفَك؟ ألم تكُنْ قد ابتَعْتَ ظَهْرَك؟»، قال: قلتُ: يا رسولَ اللهِ، إنِّي واللهِ لو جلَسْتُ عند غيرِك مِن أهلِ الدُّنيا، لَرأَيْتُ أنِّي سأخرُجُ مِن سَخَطِه بعُذْرٍ، ولقد أُعطِيتُ جدَلًا، ولكنِّي واللهِ لقد عَلِمْتُ، لَئِنْ حدَّثْتُك اليومَ حديثَ كَذِبٍ تَرضَى به عنِّي، لَيُوشِكَنَّ اللهُ أن يُسخِطَك عليَّ، ولَئِنْ حدَّثْتُك حديثَ صِدْقٍ تجدُ عليَّ فيه، إنِّي لَأرجو فيه عُقْبى اللهِ، واللهِ ما كان لي عُذْرٌ، واللهِ ما كنتُ قطُّ أقوى ولا أيسَرَ منِّي حين تخلَّفْتُ عنك، قال رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم: «أمَّا هذا فقد صدَقَ؛ فقُمْ حتى يَقضِيَ اللهُ فيك»، فقُمْتُ، وثارَ رجالٌ مِن بَني سَلِمةَ فاتَّبَعوني، فقالوا لي: واللهِ ما عَلِمْناك أذنَبْتَ ذَنْبًا قبل هذا، لقد عجَزْتَ في ألَّا تكونَ اعتذَرْتَ إلى رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم بما اعتذَرَ به إليه المخلَّفون، فقد كان كافيَك ذَنْبَك استغفارُ رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم لك، قال: فواللهِ ما زالوا يُؤنِّبوني حتى أرَدتُّ أن أرجِعَ إلى رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم فأُكذِّبَ نفسي، قال: ثم قلتُ لهم: هل لَقِيَ هذا معي مِن أحدٍ؟ قالوا: نَعم، لَقِيَه معك رجُلانِ، قالا مِثْلَ ما قلتَ، فقيل لهما مثلُ ما قيل لك، قال: قلتُ: مَن هما؟ قالوا: مُرَارةُ بنُ الرَّبيعِ العامريُّ، وهِلالُ بنُ أُمَيَّةَ الواقِفيُّ، قال: فذكَروا لي رجُلَينِ صالحَينِ قد شَهِدا بَدْرًا، فيهما أُسْوةٌ، قال: فمضَيْتُ حين ذكَروهما لي.

قال: ونهَى رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم المسلمين عن كلامِنا - أيُّها الثلاثةُ - مِن بَيْنِ مَن تخلَّفَ عنه.

قال: فاجتنَبَنا الناسُ، وقال: تغيَّروا لنا، حتى تنكَّرتْ لي في نفسي الأرضُ، فما هي بالأرضِ التي أعرِفُ، فلَبِثْنا على ذلك خَمْسين ليلةً، فأمَّا صاحبايَ فاستكانا وقعَدا في بيوتِهما يَبكيانِ، وأمَّا أنا فكنتُ أشَبَّ القومِ وأجلَدَهم، فكنتُ أخرُجُ فأشهَدُ الصَّلاةَ، وأطُوفُ في الأسواقِ، ولا يُكلِّمُني أحدٌ، وآتي رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم فأُسلِّمُ عليه وهو في مَجلِسِه بعد الصَّلاةِ، فأقولُ في نفسي: هل حرَّكَ شَفَتَيهِ برَدِّ السلامِ أم لا؟ ثم أُصلِّي قريبًا منه، وأُسارِقُه النَّظرَ، فإذا أقبَلْتُ على صلاتي نظَرَ إليَّ، وإذا التفَتُّ نحوَه أعرَضَ عنِّي، حتى إذا طالَ ذلك عليَّ مِن جَفْوةِ المسلمين، مشَيْتُ حتى تسوَّرْتُ جدارَ حائطِ أبي قَتادةَ، وهو ابنُ عَمِّي، وأحَبُّ الناسِ إليَّ، فسلَّمْتُ عليه، فواللهِ ما رَدَّ عليَّ السلامَ، فقلتُ له: يا أبا قَتادةَ، أنشُدُك باللهِ هل تَعلَمَنَّ أنِّي أُحِبُّ اللهَ ورسولَه؟ قال: فسكَتَ، فعُدتُّ فناشَدتُّه، فسكَتَ، فعُدتُّ فناشَدتُّه، فقال: اللهُ ورسولُهُ أعلَمُ، ففاضت عينايَ، وتولَّيْتُ حتى تسوَّرْتُ الجدارَ.

فبَيْنا أنا أمشي في سوقِ المدينةِ، إذا نَبَطيٌّ مِن نََبَطِ أهلِ الشامِ، ممَّن قَدِمَ بالطعامِ يَبِيعُه بالمدينةِ، يقولُ: مَن يدُلُّ على كعبِ بن مالكٍ؟ قال: فطَفِقَ الناسُ يُشيرون له إليَّ، حتى جاءَني، فدفَعَ إليَّ كتابًا مِن مَلِكِ غسَّانَ، وكنتُ كاتبًا، فقرَأْتُه، فإذا فيه: أمَّا بعدُ، فإنَّه قد بلَغَنا أنَّ صاحِبَك قد جفَاك، ولم يَجعَلْك اللهُ بدارِ هوانٍ ولا مَضِيعةٍ، فالحَقْ بنا نُواسِك، قال: فقلتُ حين قرَأْتُها: وهذه أيضًا مِن البلاءِ، فتيامَمْتُ بها التَّنُّورَ، فسجَرْتُها بها.

حتى إذا مضَتْ أربعون مِن الخَمْسين، واستلبَثَ الوَحْيُ؛ إذا رسولُ رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم يأتيني، فقال: إنَّ رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم يأمُرُك أن تعتزِلَ امرأتَك، قال: فقلتُ: أُطلِّقُها أم ماذا أفعَلُ؟ قال: لا، بل اعتزِلْها، فلا تَقرَبَنَّها، قال: فأرسَلَ إلى صاحِبَيَّ بمِثْلِ ذلك، قال: فقلتُ لامرأتي: الحَقِي بأهلِكِ فكُوني عندهم حتى يَقضِيَ اللهُ في هذا الأمرِ، قال: فجاءت امرأةُ هلالِ بنِ أُمَيَّةَ رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم، فقالت له: يا رسولَ اللهِ، إنَّ هلالَ بنَ أُمَيَّةَ شيخٌ ضائعٌ ليس له خادمٌ، فهل تَكرَهُ أن أخدُمَه؟ قال: لا، ولكن لا يَقرَبَنَّكِ، فقالت: إنَّه واللهِ ما به حركةٌ إلى شيءٍ، وواللهِ ما زالَ يَبكي منذ كان مِن أمرِه ما كان إلى يومِه هذا، قال: فقال لي بعضُ أهلي: لو استأذَنْتَ رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم في امرأتِك؟ فقد أَذِنَ لامرأةِ هلالِ بنِ أُمَيَّةَ أن تخدُمَه، قال: فقلتُ: لا أستأذِنُ فيها رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم، وما يُدرِيني ماذا يقولُ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم إذا استأذَنْتُه فيها، وأنا رجُلٌ شابٌّ، قال: فلَبِثْتُ بذلك عَشْرَ ليالٍ، فكمَلَ لنا خمسون ليلةً مِن حِينَ نُهِيَ عن كلامِنا، قال: ثم صلَّيْتُ صلاةَ الفجرِ صباحَ خَمْسين ليلةً على ظَهْرِ بيتٍ مِن بيوتِنا، فبَيْنا أنا جالسٌ على الحالِ التي ذكَرَ اللهُ عز وجل منَّا، قد ضاقَتْ عليَّ نفسي، وضاقَتْ عليَّ الأرضُ بما رحُبَتْ؛ سَمِعْتُ صوتَ صارخٍ أوفَى على سَلْعٍ، يقولُ بأعلى صوتِه: يا كعبُ بنَ مالكٍ، أبشِرْ، قال: فخرَرْتُ ساجدًا، وعرَفْتُ أنْ قد جاء فَرَجٌ.

قال: فآذَنَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم الناسَ بتوبةِ اللهِ علينا حِينَ صلَّى صلاةَ الفجرِ، فذهَبَ الناسُ يُبشِّروننا، فذهَبَ قِبَلَ صاحَبَيَّ مبشِّرون، وركَضَ رجُلٌ إليَّ فرَسًا، وسعى ساعٍ مِن أسلَمَ قِبَلي، وأوفى الجبلَ، فكان الصوتُ أسرَعَ مِن الفرَسِ، فلمَّا جاءني الذي سَمِعْتُ صوتَه يُبشِّرُني، فنزَعْتُ له ثَوْبَيَّ، فكسَوْتُهما إيَّاه ببِشارتِه، واللهِ ما أملِكُ غيرَهما يومَئذٍ، واستعَرْتُ ثَوْبَيْنِ فلَبِسْتُهما، فانطلَقْتُ أتأمَّمُ رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم، يَتلقَّاني الناسُ فوجًا فوجًا، يُهنِّئوني بالتوبةِ، ويقولون: لِتَهْنِئْكُ توبةُ اللهِ عليك، حتى دخَلْتُ المسجدَ، فإذا رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم جالسٌ في المسجدِ، وحَوْله الناسُ، فقام طَلْحةُ بنُ عُبَيدِ اللهِ يُهَروِلُ حتى صافَحَني وهنَّأني، واللهِ ما قامَ رجُلٌ مِن المهاجِرين غيرُه.

قال: فكان كعبٌ لا يَنساها لطَلْحةَ.

قال كعبٌ: فلمَّا سلَّمْتُ على رسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم، قال وهو يبرُقُ وجهُه مِن السُّرورِ، ويقولُ: «أبشِرْ بخيرِ يومٍ مَرَّ عليك منذُ ولَدَتْك أمُّك»، قال: فقلتُ: أمِنْ عندِك يا رسولَ اللهِ، أم مِن عندِ اللهِ؟ فقال: «لا، بل مِن عندِ اللهِ»، وكان رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم إذا سُرَّ استنارَ وجهُه، كأنَّ وَجْهَه قطعةُ قمَرٍ، قال: وكنَّا نَعرِفُ ذلك.

قال: فلمَّا جلَسْتُ بين يدَيهِ، قلتُ: يا رسولَ اللهِ، إنَّ مِن تَوْبتي أن أنخلِعَ مِن مالي صدقةً إلى اللهِ، وإلى رسولِه صلى الله عليه وسلم، فقال رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم: «أمسِكْ بعضَ مالِك؛ فهو خيرٌ لك»، قال: فقلتُ: فإنِّي أُمسِكُ سَهْمي الذي بخَيْبرَ.

قال: وقلتُ: يا رسولَ اللهِ، إنَّ اللهَ إنَّما أنجاني بالصِّدْقِ، وإنَّ مِن تَوْبتي ألَّا أُحدِّثَ إلا صِدْقًا ما بَقِيتُ.

قال: فواللهِ ما عَلِمْتُ أنَّ أحدًا مِن المسلمين أبلاه اللهُ في صِدْقِ الحديثِ، منذُ ذكَرْتُ ذلك لرسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم إلى يومي هذا، أحسَنَ ممَّا أبلاني اللهُ به، واللهِ ما تعمَّدتُّ كَذْبةً منذُ قلتُ ذلك لرسولِ اللهِ صلى الله عليه وسلم إلى يومي هذا، وإنِّي لأرجو أن يَحفَظَني اللهُ فيما بَقِيَ.

قال: فأنزَلَ اللهُ عز وجل: {لَّقَد تَّابَ اْللَّهُ عَلَى اْلنَّبِيِّ وَاْلْمُهَٰجِرِينَ وَاْلْأَنصَارِ اْلَّذِينَ اْتَّبَعُوهُ فِي سَاعَةِ اْلْعُسْرَةِ مِنۢ بَعْدِ مَا كَادَ يَزِيغُ قُلُوبُ فَرِيقٖ مِّنْهُمْ ثُمَّ تَابَ عَلَيْهِمْۚ إِنَّهُۥ بِهِمْ رَءُوفٞ رَّحِيمٞ ١١٧ وَعَلَى اْلثَّلَٰثَةِ اْلَّذِينَ خُلِّفُواْ حَتَّىٰٓ إِذَا ضَاقَتْ عَلَيْهِمُ اْلْأَرْضُ بِمَا رَحُبَتْ وَضَاقَتْ عَلَيْهِمْ أَنفُسُهُمْ} [التوبة: 117-118] حتى بلَغَ: {يَٰٓأَيُّهَا اْلَّذِينَ ءَامَنُواْ اْتَّقُواْ اْللَّهَ وَكُونُواْ مَعَ اْلصَّٰدِقِينَ} [التوبة: 119].

قال كعبٌ: واللهِ ما أنعَمَ اللهُ عليَّ مِن نعمةٍ قطُّ، بعد إذ هداني اللهُ للإسلامِ، أعظَمَ في نفسي مِن صِدْقي رسولَ اللهِ صلى الله عليه وسلم، ألَّا أكونَ كذَبْتُه فأهلِكَ كما هلَكَ الذين كذَبوا؛ إنَّ اللهَ قال لِلَّذين كذَبُوا حِينَ أنزَلَ الوَحْيَ شرَّ ما قال لأحدٍ، وقال اللهُ: {سَيَحْلِفُونَ ‌بِاْللَّهِ ‌لَكُمْ إِذَا اْنقَلَبْتُمْ إِلَيْهِمْ لِتُعْرِضُواْ عَنْهُمْۖ فَأَعْرِضُواْ عَنْهُمْۖ إِنَّهُمْ رِجْسٞۖ وَمَأْوَىٰهُمْ جَهَنَّمُ جَزَآءَۢ بِمَا كَانُواْ يَكْسِبُونَ ٩٥ يَحْلِفُونَ لَكُمْ لِتَرْضَوْاْ عَنْهُمْۖ فَإِن تَرْضَوْاْ عَنْهُمْ فَإِنَّ اْللَّهَ لَا يَرْضَىٰ عَنِ اْلْقَوْمِ اْلْفَٰسِقِينَ} [التوبة: 95-96].

قال كعبٌ: كنَّا خُلِّفْنا - أيُّها الثلاثةُ - عن أمرِ أولئك الذين قَبِلَ منهم رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ حلَفوا له، فبايَعَهم، واستغفَرَ لهم، وأرجأَ رسولُ اللهِ صلى الله عليه وسلم أمْرَنا حتى قضى اللهُ فيه، فبذلك قال اللهُ عز وجل: {وَعَلَى ‌اْلثَّلَٰثَةِ ‌اْلَّذِينَ ‌خُلِّفُواْ} [التوبة: 118]، وليس الذي ذكَرَ اللهُ ممَّا خُلِّفْنا تخلُّفَنا عن الغَزْوِ، وإنَّما هو تخليفُه إيَّانا، وإرجاؤُه أمْرَنا عمَّن حلَفَ له واعتذَرَ إليه فقَبِلَ منه». أخرجه مسلم (٢٧٦٩).

* سورةُ (التوبة):

سُمِّيتْ بذلك لكثرةِ ذِكْرِ التوبة وتَكْرارها فيها، وذِكْرِ توبة الله على الثلاثة الذين تخلَّفوا يومَ غزوة (تَبُوكَ)، ولها عِدَّةُ أسماءٍ؛ من ذلك:

* سورةُ (براءةَ):

وقد اشتهَر هذا الاسمُ بين الصحابة؛ فعن البَراء رضي الله عنه، قال: «آخِرُ سورةٍ نزَلتْ كاملةً براءةُ». أخرجه البخاري (٤٣٦٤).

* (الفاضحةُ):

فعن سعيدِ بن جُبَيرٍ رحمه الله، قال: «قلتُ لابنِ عباسٍ: سورةُ التَّوبةِ، قال: آلتَّوبةُ؟ قال: بل هي الفاضحةُ؛ ما زالت تَنزِلُ: {وَمِنْهُمْ} {وَمِنْهُمْ} حتى ظَنُّوا أن لا يَبقَى منَّا أحدٌ إلا ذُكِرَ فيها». أخرجه مسلم (٣٠٣١).

قال ابنُ عاشورٍ: «ولهذه السورةِ أسماءٌ أُخَرُ، وقَعتْ في كلام السلف، من الصحابة والتابعين؛ فرُوي عن ابن عمرَ، عن ابن عباسٍ: كنَّا ندعوها - أي سورةَ (براءةَ) -: «المُقَشقِشَة» - بصيغةِ اسم الفاعل وتاء التأنيث، مِن قَشْقَشَه: إذا أبرَاه مِن المرضِ -، كان هذا لقبًا لها ولسورة (الكافرون)؛ لأنهما تُخلِّصان مَن آمن بما فيهما من النفاق والشرك؛ لِما فيهما من الدعاء إلى الإخلاص، ولِما فيهما من وصفِ أحوال المنافقين ...

وعن حُذَيفةَ: أنه سمَّاها سورة (العذاب)؛ لأنها نزلت بعذاب الكفار؛ أي: عذاب القتلِ والأخذِ حين يُثقَفون.

وعن عُبَيد بن عُمَير: أنه سمَّاها (المُنقِّرة) - بكسرِ القاف مشدَّدةً -؛ لأنها نقَّرتْ عما في قلوب المشركين...». "التحرير والتنوير" (10 /96).

وقد بلغ عددُ أسمائها (21) اسمًا في موسوعة "التفسير الموضوعي" (3 /187 وما بعدها).

* أمَر عُمَرُ بن الخطَّابِ رضي الله عنه أن يَتعلَّمَها الرِّجالُ لِما فيها من أحكام الجهاد:

فقد كتَب عُمَرُ بنُ الخطَّابِ رضي الله عنه: «تعلَّمُوا سورةَ براءةَ، وعَلِّموا نساءَكم سورةَ النُّورِ». "فضائل القرآن" للقاسم بن سلَّام (ص241).

جاءت موضوعاتُ سورة (التَّوبة) على الترتيب الآتي:

1. نبذُ العهد مع المشركين (١-٢٤).

2. غزوة (حُنَين) (٢٥-٢٧).

3. قتال أهل الكتاب لفساد عقيدتهم (٢٨-٣٥).

4. تحديد الأشهُرِ الحُرُم (٣٦-٣٧).

5. غزوة تَبُوكَ (٣٨- ١٢٧).

6. صفات المؤمنين، وعقدُ البَيْعة مع الله تعالى.

7. أنواع المنافقين، والمعذِّرون من الأعراب.

8. صفات المنافقين والمؤمنين، وجزاؤهم.

9. أصناف أهل الزكاة.

10. فضحُ المتخلِّفين عن الجهاد، وصفاتهم.

11. النفير العام، والجهاد في سبيل الله.

12. علوُّ مكانة النبيِّ عليه السلام (١٢٨-١٢٩).

ينظر: "التفسير الموضوعي" لمجموعة من العلماء (3 /178).

إنَّ مقصدَ السورة الأعظم أبانت عنه أولُ كلمةٍ في السورة؛ وهي {بَرَآءَةٞ} [التوبة: 1]؛ فقد جاءت للبراءةِ من الشرك والمشركين، ومعاداةِ مَن أعرض عما دعَتْ إليه السُّوَرُ الماضية؛ مِن اتباعِ الداعي إلى الله في توحيده، واتباعِ ما يُرضيه، كما جاءت بموالاةِ مَن أقبل على الله تعالى، وأعلن توبته؛ كما حصَل مع الصحابة الذين تخلَّفوا عن الغزوِ، ثم تاب اللهُ عليهم ليتوبوا.

ينظر: "مصاعد النظر للإشراف على مقاصد السور" للبقاعي (2 /154).